Dan osoba sa cerebralnom paralizom – podrška koja menja život
Dan osoba sa cerebralnom paralizom nije samo datum u kalendaru. To je prilika da se podsetimo da iza svakog invaliditeta stoji čovek – sa svojim željama, strahovima, sposobnostima, planovima i pravom da sam odlučuje o svom životu.
Cerebralna paraliza me prati od rođenja i dobro znam koliko prava podrška može da znači.
Ne želim da neko živi umesto mene. Ne želim da drugi donose odluke umesto mene. Potrebna mi je podrška tamo gde fizički ne mogu sama, kako bih mogla da radim sve ono što mogu.
To je velika razlika.
Lična asistencija, pristupačan prostor, razumevanje u komunikaciji, podrška porodice, prijatelja i zajednice – sve to nisu privilegije. To su uslovi koji čoveku omogućavaju da bude aktivan, da radi, stvara, putuje, druži se i donosi odluke o svom životu.
Iskustvo me je naučilo da ponekad nije najteža sama prepreka. Teže je kada ljudi unapred odluče šta ja mogu, a šta ne mogu.
Zato je važno pitati.
Pitati osobu šta joj je potrebno. Kako želi da joj se pruži podrška. Šta može sama. Šta želi da uradi sama.
Jer podrška koja ne poštuje izbor može lako da postane kontrolisanje.
U našem Udruženju „Sunce“ svakodnevno gledamo koliko prava podrška može da promeni nečiji dan. Nekada je to jedan tretman za dete. Nekada druženje, radionica, odlazak na more, koncert, šetnja ili samo osećaj da negde pripadaš.
Posebno mi je drago kada vidim decu koja odrastaju zajedno sa našim članovima. Kada se druže bez straha, kada ne vide samo invalidska kolica, drugačiji pokret ili otežan govor, već vide svog druga.
Tako se gradi inkluzivno društvo.
Ne velikim rečima, već malim svakodnevnim postupcima.
Na ovaj dan želim da kažem nešto i roditeljima, porodicama, asistentima, stručnjacima i svima koji su uz osobe sa cerebralnom paralizom: podrška je važna, ali još je važnije da ona ostavi prostor za izbor.
Ne treba da radimo sve umesto čoveka samo zato što možemo brže.
Ponekad je najveća podrška – sačekati.
Pustiti osobu da pokuša.
Poštovati njeno „mogu“, ali i njeno „ne mogu“.
I verovati joj.
Jer osoba sa cerebralnom paralizom nije samo neko kome je potrebna podrška. Ona je nečiji roditelj, dete, prijatelj, kolega, umetnik, sportista, radnik, student, predsednik udruženja, komšija.
Ona je pre svega čovek.
Zato nam nije potrebno sažaljenje.
Potrebne su nam prilike.
Potrebna nam je podrška koja gradi samostalnost, a ne zavisnost.
Potrebno nam je društvo u kome nećemo stalno dokazivati da možemo da budemo deo njega, već će se podrazumevati da nam to mesto pripada.
Na Dan osoba sa cerebralnom paralizom zato ne želim da govorim samo o onome što nam je teško.
Želim da govorim o onome što možemo kada nam se pruži prava prilika.
Jer ponekad jedna osoba koja veruje u nas može da promeni ceo naš pogled na život.
Podrška nije da neko živi umesto nas.
Podrška je da nam omogući da živimo svoj život.
Jelena Radović
