Obraćanje predsednice Udruženja građana "Sunce" skupštini "Suncokret"-a
Poštovani,
Obraćam vam se kao osoba sa cerebralnom paralizom i kao neko ko već petnaest godina aktivno učestvuje u radu organizacija osoba sa invaliditetom. Sve te godine verovala sam da su članovi, njihove porodice i kvalitet njihovog života razlog zbog kojeg postoji Savez za dečju i cerebralnu paralizu „Suncokret“ Vojvodine.
Zato danas postavljam pitanje: da li smo dovoljno posvećeni potrebama svojih članova i ciljevima zbog kojih je Savez osnovan?
Stiče se utisak da se sve više pažnje posvećuje administrativnim obavezama, izveštajima i predstavljanju aktivnosti, dok se sve manje razgovara o stvarnim potrebama članova i porodica koje Savez predstavlja. Fotografije i izveštaji mogu da pokažu da je neka aktivnost održana, ali ne mogu da pokažu koliko su se životi ljudi promenili nabolje.
Posebno želim da ukažem na značaj članova koji učestvuju u radionicama. Oni nisu samo učesnici aktivnosti. Oni su srce Saveza. NJihov trud, kreativnost, vreme i zalaganje zaslužuju mnogo više pažnje i poštovanja. Radionice ne treba da postoje zbog fotografija, već zbog ljudi koji u njima pronalaze prostor za druženje, razvoj, osnaživanje i pripadnost.
Kao neko ko živi sa cerebralnom paralizom, pitam se da li dovoljno govorimo o temama koje su od suštinskog značaja za naše članove. Gde su razgovori o starenju osoba sa cerebralnom paralizom? Gde su inicijative koje se odnose na samostalan život, ličnu asistenciju, rehabilitaciju, podršku porodicama i budućnost osoba koje će jednog dana ostati bez roditelja i najbližih?
Savez za dečju i cerebralnu paralizu „Suncokret“ Vojvodine osnovan je da bude glas osoba sa cerebralnom paralizom i njihovih porodica. Zato je važno da se čuje svaki član, svako udruženje i svaka lokalna sredina. Organi upravljanja moraju biti uvaženi, a odluke donošene u interesu članstva, jer bez članova nema ni Saveza.
Posle petnaest godina rada i volontiranja i dalje verujem da su najveća vrednost našeg Saveza ljudi. Ne projekti, ne izveštaji, ne funkcije – već ljudi.
Zato verujem da je vreme da se vratimo suštini.
Da se manje bavimo time kako izgledamo na fotografijama, a više time kako žive osobe sa cerebralnom paralizom.
Da manje brojimo aktivnosti, a više rezultate.
Da manje govorimo u ime članova, a više slušamo šta nam članovi govore.
Jer svrha Saveza nije da postoji zbog sebe.
Svrha Saveza je da bude oslonac, podrška i glas osoba sa cerebralnom paralizom i njihovih porodica.
Ako izgubimo taj cilj iz vida, izgubićemo i poverenje onih zbog kojih postojimo.
Tada neće biti važno koliko smo izveštaja napisali, koliko smo projekata sproveli ili koliko smo fotografija napravili.
Važno će biti samo jedno pitanje:
Da li smo bili tu za svoje članove kada im je to bilo najpotrebnije?
Jelena Radović
